Vukovar – još uvek ista priča
18. novembar 2017.Grad-heroj danas je mozaik spomeničkih ruševina i uglancanih puteva, napuštenih razrušenih kuća i modernih staklenih zgrada. I institucija bez tabli, jer ne mogu da se dogovore na kom pismu da ih obeleže. Podeljeni po horizontali i vertikali, nekadašnji i sadašnji čelnici propustili su šansu da Vukovaru izvidaju rane, i umesto zajedničke borbe za nova radna mesta, na sukobu između Hrvata i Srba gradili su svoje pozicije. Ljudi su za to vreme odlazili, bežeći od nemaštine. Kuće ostaju prazne i daju se u bescenje. Danas je, kažu, u Slavoniji teže kupiti polovan automobil nego porodičnu kuću s jutrom zemlje u nekom selu.
„Nemojte samo da pravite još jednu priču kako smo jadni“, kažu nam u nekada čuvenoj jugoslovenskoj fabrici obuće Borovo. Siti i političara i medija, s ponosom ističu da su i dalje najveći poslodavac u Vukovaru. Brojke, međutim, neumoljivo podsećaju na to da je u tom kompleksu nekada radilo više od 22.000 ljudi, a danas svega 640. I da je od 620 prodavnica širom Jugoslavije, ostalo 84 u Hrvatskoj. Proletos su radnici zbog kašnjenja plata pretili štrajkom, ali predsednica sindikata Kristina Mihaljević kaže da je danas dobro, da su plate dobre i da stižu na vreme.
Da nema državne infuzije, međutim, Borovo ne bi opastalo, smatra ugledni hrvatski novinar Drago Hedl. „Borovo nema perspektivu zdrave održive firme i ta pomoć stiže da bi se u Vukovaru bar nešto radilo. Međutim, plate su mizerne, na nivou minimalca, oko 2.500 kuna, odnosno oko 350 evra, što je za hrvatske prilike malo, jer je prosek oko 5.500 kuna. To sigurno nije novac od kog se može živeti, posebno zbog toga što u Vukovaru cene nisu ništa niže nego u drugim delovima Hrvatske.“
U Gradu tvrde da investitori dolaze, te da je broj nezaposlenih za godinu dana smanjen za oko 1.000 ljudi. „Mi smo prošle godine izdvojili četiri miliona kuna za pomoć privredi, plus postoji Fond za obnovu grada Vukovara kroz koji je izdvojeno još tri miliona. Uz to imamo i niz olakšica za privrednike kao ratom zahvaćeno područje“, kaže za DW zamenica gradonačelnika Ivana Mujkić. „Sad imamo u pripremi i sufinansiranje troškova porodicama sa troje dece do 15 godina i tu nismo stavili nikakva ograničenja u smislu primanja, već podsticaj zdravih mladih porodica, zato što su troškovi veliki“.
Još jedna godina sećanja
Da li je sve to dovoljno da se u Vukovaru okrene nova stranica? Sudeći po atmosferi u nedelji sećanja na rat – nije. Pod opsadom JNA i srpskih paravojnih formacija, Vukovar je granatiran s kopna, s reke i iz vazduha. Ubijeno je više od hiljadu civila, ranjeno više od 25.000 ljudi, nekoliko hiljada odvedeno u logore, a više od 200 ubijeno i zakopano u masovnoj grobnici na poljoprivrednom dobru Ovčara.
U znak sećanja na sve njih, u Koloni sećanja ponovo koračaju desetine hiljada ljudi – od vukovarske bolnice, odakle je izvedeno oko 400 osoba, od kojih je većina ubijena, prema Memorijalnom groblju hrvatskih branitelja iz Domovinskog rata, gde se polažu venci. Sve to i ove godine bez predstavnika srpske zajednice u Vukovaru.
„To ne znači nedostatak saosećanja za žrtvu. Mi ne možemo isto gledati na događaje iz devedesetih, jer smo prošli različite sudbine. Osim toga, nama se taj događaj uvek čini jednostran, obeležava se samo žrtva većinskog naroda, prenaglašavaju i etiketiraju pripadnike srpske zajednice. Ne čini nam se da je to komemoriranje stradanja, već je to i politički događaj. Nas tamo realno niko i ne želi“, kaže za DW Srđan Milaković, zamenik gradonačelnika Vukovara iz redova srpske zajednice.
Svi su dobrodošli, jer to nije počast samo onima koji su branili Vukovar, već svima koji su u njemu poginuli – a među njima je bio i veliki broj Srba, poručuju i gradske vlasti i branitelji, napominjući da bi dolazak predstavnika srpske zajednice u Hrvatskoj, ali i državnog vrha iz Srbije bio veliki korak sa sve.
„I dalje smo daleko od toga. Ni na srpskoj, ni na hrvatskoj strani nije se pojavila osoba da odigra onu ulogu koju je odigrao Vili Brant kad se poklonio žrtvama u Varšavi“, kaže Hedl. On, međutim, podseća na inicijativu iz redova branitelja da se Dan sećanja obeležava kao dan svih žrtava. „Ideja je bila da se na taj način nadvladaju tenzije i latentna podeljenost koja i dalje vlada u Vukovaru, ali je to naišlo na loš prijem kod dela hrvatskih branitelja koji su to shvatili kao izjednačavanje žrtve i agresora.“
Podele u podelama
Leđa o leđa sa zidom između, tokom cele godine sede zamenici gradonačelnika Grada Vukovara iz hrvatskih i srpskih redova. Svako priča prema svojoj agendi. Jedni tvrde da se stvari bitno menjaju, drugi da su se Srbi i Hrvati godinama još više udaljili, jedni da ima diskriminacije pri zapošljavanju, drugi da nema, jedni da su vukovarskim studentima u Srbiji ukinute stipendije, drugi da je novac samo preraspoređen. Zamenik iz srpske zajednice Srđan Milaković tvrdi da je izolovan, da ne učestvuje u kolegijumima i donošenju odluka, dok zamenica iz redova većinskog naroda Ivana Mujkić tvrdi da sa kolegom dobro sarađuje i da su u kabinetu dobrodošli svi koji imaju konstruktivne predloge.
I jedni i drugi, međutim, nečujni su tamo gde se odluke zaista donose, iako je gradonačelnik Ivan Penava u medijima predstavljen kao bundžija u HDZ-u. „On sigurno nije zadovoljan situacijom u Vukovaru, jer je shvatio da se ne živi od lepih puteva, već od industrije. Vladu čine njegove stranačke kolege, tako da on kuca na otvorena vrata, ali njegov glas u Zagrebu ima neku težinu samo u vreme kada se obeležava godišnjica, a ostalih 360 dana se ne pita previše“, objašnjava Drago Hedl. Daleko je, kaže, intenzivniji sukob na županijskom nivou, gde postoji otvoreni rat koji rezultira time da sve bitnije investicije odlaze u susedne Vinkovce.
Sa višim nivoima se muči i srpski zamenik. On je nekada bio član SDSS-a Milorada Pupovca, ali je pre nešto više od godinu dana napravio novu opciju, Demokratski savez Srba. Otada, kaže, nailazi na opstrukcije unutar institucija srpske zajednice: ne pozivaju ga na događaje, niti može da učestvuje u kreiranju politike. „Prva stvar koju ljudi pitaju: zar morate? Stara priča dva Srbina i pet stranaka, ali nije bilo drugog puta. Jer kad je trebalo da idu do kraja kad je u pitanju registracija škola, vraćanje penzija, mi smo jednostavno posustali. Nismo nametnuli ključna pitanja kod pristupanja Hrvatske Evropskoj uniji“, objašnjava Milaković svoje razloge.
Podeljeni su čak i branitelji. Od 14 braniteljskih i stradalničkih udruženja, stigli su do 29. Svako bi hteo da bude predsednik, u polušali kaže Ivan Kovačić, predsednik Udruženja dragovoljaca Domovinskog rata „Vukovar 91“. Za to vreme, centralna vlast sve manje se obraća braniteljima. „Kad njima odgovara, onda se sete branitelja i da su oni ti koji su stvorili ovu državu i izneli teret čitavog domovinskog rata. A kad treba nešto pomoći, dati, onda su jako škrti“, priča Kovačić. „Do sada se u Ministarstvu pomagalo samo porodicama poginulih, nestalih i invalidima, a za ostale branitelje ne. Onaj ko je u toku rata imao sreću da nije bio ranjen, zarobljen, onaj ko je prošao rat, više nema potrebe da bude u službi – taj je ostao bez posla, nema nikakvih primanja, nema uslove za penziju, ostao je na margini.“
Teška reč suživot
Kad se kulise sklone, međutim, ljudi su u Vukovaru siti „obljetničkih poziranja“, novinarskih priča i atrakcije za jedan dan. „Dan sećanja uvek stvori nekakve nove tenzije, jer se nakon završetka tog mimohoda, deo ljudi napija uveče u kafićima, pa se rade raznorazni ustašluci i to stvara tenzije. Oni se posle toga vrate u svoja mesta i ostave Vukovaru teret s kojim moraju da se nose tamošnji stanovnici“, objašnjava Hedl.
Vremenom su, kažu, Srbi i Hrvati naučili da žive jedni pored drugih i „podnose se“. „Nije kao što je bilo pre rata, kada smo zajedno slavili i bančili od rođenja, ženidbe, rođendana, krsne slave, Božića i Uskrsa. Ali nekad se, kad ideš negde u trgovinu ili kafić, prvo gledalo gore u tablu da vidiš ko je vlasnik, a danas više ne. Pogotovo mladi koji su rođeni posle rata i znaju samo priču o tome šta se ovde događalo“, priča Ivan Kovačić.
Inicijativa koju je zastupao dok je bio predsednik Gradskog veća, da srpska i hrvatska deca sednu zajedno u školske klupe, međutim, nije prošla. Đaci idu u iste škole, ali su i dalje razdvojeni na srpske i hrvatske razrede. „Neko je iz državnog vrha doneo odluku da bude ovako kako je, i došli smo u situaciju da učimo decu od malena ko je ko i ko je kakav i da mi nismo svi jednaki.“
U tome ne vidi smisao, jer, kaže, oni koji su bili krivi, oni su otišli, a ostali su ljudi. „U toku Drugog svetskog rata, Švabe su bili agresori na ovom području i godinama nismo bili prijatelji s njima, a danas smo najveći prijatelji. Omekšaće i ti odnosi sa Srbijom. Doći će vreme kad ćemo se ipak pomiriti, jer mi smo sličan narod. I vera nam je otprilike ista, samo što jedni pišu ćirilicom, a drugi latinicom. Možda ja ne dočekam“, kaže Kovačić, „ali vi koji ste mlađi, vi hoćete.“