Zemlja „bačena vukovima“

U predvečerje Prvog svetskog rata Albanija je proživljavala euforiju nezavisnosti od Otomanske imperije. Proglašenje samostalnosti desilo se 1912, a onda i priznanje Londonskim ugovorom sledeće godine. Uz tu euforiju išle su i posledice krvavih balkanskih ratova. „Albanci su imali sreću jer je politička konjuktura bila naklonjena samostalnoj Albaniji, ali i nesreću da ista konjuktura nije bila za pripajanje svih oblasti u kojima većinski žive Albanci“, kaže za DW Mihael Šmit-Neke, nemački istoričar i albanolog. „Kompromis je bilo uspostavljanje Albanije kao kneževine ‘uz priznanje šest velikih sila‘, ali u uskim granicama koje država i danas ima. Dalji kompromis je bio postavljanje nemačkog princa Vilhelma cu Vida (fotografija gore) kao albanskog kneza jer on svojim poreklom, rođačkim vezama i konfesijom nije naišao na odbijanje nijedne strane.“

„Valuta za potkusurivanje“

Sarajevski atentat i izbijanje Velikog rata praktično su okončali takvu albansku nezavisnost i državnost. Nemački knez je 3. septembra 1914. napustio Albaniju. „Njegovim odlaskom Albanija je ponovo bila tamo gde je bila pre Londonske konferencije – na međunarodno-pravnoj ničijoj zemlji“, komentariše Šmit-Neke. Albanija ubrzo postaje bojište političkih i vojnih interesa na kojem se sudaraju gotovo sve zemlje koje ulaze u rat – Srbija, Crna Gora, Grčka, Italija, Austrougarska, Francuska i Bugarska. Tako u albanskim udžbenicima stoji da je tajni Londonski sporazum iz 1915. doneo „nebrojene patnje narodu Albanije“; podela zemlje između Srbije, Crne Gore i Grčke pretvorila je Albaniju u „valutu za potkusurivanje imperijalističkih sila i šovinističkih suseda“.

Atentat na Franca Ferdinanda u albanskim školama se pominje samo uzgredno kao delo „srpskog nacionaliste“ Gavrila Principa koji je dao povod za Prvi svetski rat. Ipak, kao uzrok za rat se navodi kriza kapitalizma i zaoštravanje odnosa imperijalističkih sila čiji se interesi sudaraju u pokušaju da se svet drugačije podeli. Iako se krivica za rat pripisuje i Centralnim silama, ni Antanta nije pošteđena: „Tajnim sporazumom 1915. imperijalističke sile Antante odlučile su da ukinu nezavisnost Albanije i da rasparčaju zemlju“, stoji u knjigama iz kojih uče školarci. Istoričari i stručna javnost u Tirani rado se vraćaju citatu britanske balkanologinje Idit Daram koja piše: „Novopečena država Albanija bačena je vukovima kako bi se spasle starije države.“

Opšte mesto je i rečenica iz istorijskog udžbenika, gde se kaže da je, nakon što se saznalo za tajni sporazum u Londonu, „oslobodilački pokret albanskog naroda protiv okupatorskih sila u cilju slobode i obezbeđivanja nezavisnosti dobio na masovnosti“. Međutim, taj pokret nije baš lako smestiti na ovu ili onu stranu, kaže istoričar Šmit-Neke. Nakon odlaska nemačkog kneza nastaje politički vakuum u kojem „nema centralnog igrača koji bi održao Albaniju u komadu. Roman najpoznatijeg albanskog pisca Ismaila Kadarea ‘Naopaka godina' predstavlja čitav haos tragikomično, ubrzo ni Albanci ni stranci ne mogu da prokljuve ko je sa kim u savezu i ko se za šta bori“, dodaje ovaj poznavalac albanske istorije.

Zločinci su uvek drugi

Istoričar Škelzen Gaši analizirao je udžbenike istorije iz Albanije, Kosova i Srbije. Utvrdio je da tekstovi na albanskom uopšte ne oslikavaju iscepkanost i različite političke pozicije u Albaniji onog vremena. Umesto toga, govori se o homogenom nacionalnom pokretu sa jasnim ciljevima. Pisci albanskih i kosovskih udžbenika koriste opšta mesta, pišu o oružanom otporu protiv okupatora. Taj otpor predvodio je Idriz Seferi, u bugarskoj zoni okupacije, odnosno Azem Bejta u Austrougarskoj zoni. Ali nigde ni reči o zajedničkim borbama Azema Bejte i lokalnih Srba protiv austrougarskih trupa. Istoričar Gaši je još primetio da u istim udžbenicima nema ni reči o albanskim zločinima nad Srbima. Zločinci su uvek drugi, sopstveni narod je uvek stradalnik.

Ali koliko su događaji iz Prvog rata i raniji, iz balkanskih ratova, menjali sliku Albanaca o komšijskim narodima? „Dešavanja su svakako polarizovala ljude i dodatno pogoršala međusobne odnose, pre svega između Srba i Albanaca, kao i odnose sa Grcima“, priča Šmit-Neke. „Zvanična politika je okrenula leđa svebalkanskoj saradnji – iz koje je bila isključena Bugarska – i pod kraljem Zogom se potpuno vezala za Italiju. To je Albaniju još jednom stajalo nezavisnosti.“

Autor: Pandeli Pani / nr
Odg. urednik: Ivan Đerković