Krajem jula ove godine engleski list „Gardijan“ objavio je članak pod naslovom „Bill Clinton pushed 'appeasment' of Serbs after Srebrenica massacre“. Novinar Džulijan Borger u njemu je, iz javno dostupnih dokumenata Klintontove digitalne biblioteke o američkoj politici prema Bosni i Hercegovini, zaključio da su se tadašnji američki predsednik i njegovi tim trudili da zaustave rat u toj bivšoj jugoslavenskoj republici.
Prema Borgeru, Klinton je od tadašnje bosanske vlade predvođene muslimanskim vođstvom, odmah nakon genocida u Srebrenici, hteo da zatraži da se odrekne dela teritorija u korist bosanskih Srba. U strateškom dokumentu naslovljenom „Endgame“ čak se spominjala i mogućnost podele po etničkoj liniji, uključujući i zamenu teritorija i referendum o otcepljenju područja koji su kontrolisali Srbi, u roku od dve do tri godine.
Ali ako se dokument „995-07-20A, NSC Paper re Bosnia Endgame Strategy“ pažljivije pročita, može se uočiti jedan mnogo složeniji kontekst. Klintonovi savetnici pokušali su da prikažu s kojim se sve merama može ostvariti mir u BiH. Pritom upada u oči da su njihovi predlozi sadržavali i razmatranja opcija koje su postajale još mnogo ranije. Već 1993. godine je Lord Dejvid Oven, glavni evropski pregovarač, predlagao mnogo radikalniju podelu BiH. Da li je predsednik Klinton sam analizirao „Endgame“ i procenio da je taj strateški dokument dobar? Toga nema u članku Džulijana Borgera i generalno se o tome ne zna ništa. Šta se dakle dogodilo nakon genocida u Srebrenici, a pre pregovora u Dejtonu?
Ključni dogovor u Splitu
Velika Britanija i dalje nije htela da se meša u BiH-politiku, već je želela da nastavi pregovore nakon Srebrenice u istom stilu kao i do tada – uprkos činjenici da su se srpski napadi nastavljali, čime je mogućnost da srpske snage potpuno osvoje zemlju postajala sve izglednija, i uprkos tome što se u Bihaću nazirala nova katastrofa.
Mir nije ostvaren ustupcima koje je u svom članku spominjao Džulijan Borger, već konferencijom u Splitu. Naime, 22. jula 1995. godine su u tom gradu na jadranskoj obali, sastali su se predsednik BiH Alija Izetbegović i hrvatski predsednik Franjo Tuđman, i u jednoj zajedničkoj deklaraciji najavili su vojnu saradnju Hrvatske i Bosne. Tom sastanku sam prisustvovao i ja, autor ove kolumne.
Hrvatska vojna ofanziva „Oluja“ koja je usledila nakon toga (od 4. do 8. avgusta 1995.) bila je vojna prekretnica i jedan od najvažnijih momenata u ratu u bivšoj Jugoslaviji. Hrvatska vojska je u njoj oslobodila delove Hrvatske koje su okupirali Srbi, a bosanska je oslobodila područja na zapadu Bosne.
„Oluja“ je okončala rat između dve bivše jugoslovenske republike, a ne NATO. „Oluja“ je razbila sve sumnje i ograde koje su međunarodna zajednica i NATO imali prema jačem intervenisanju u rat – zahvaljujući „Oluji“ se ratna situacija potpuno promenila.
Evropa je ostala pasivna
Za to vreme su se NATO, a pre svega Velika Britanija i Francuska, snažno zalagali kod Bila Klintona za to da se „zaustave te kontraofanzive“, s argumentom da bi one mogle da ponukaju „greater Serbia“ da napadne s druge strane, što je američki predsednik odbio (The Clinton Tapes, 2009, 277).
Ali s bosanskim i hrvatskim vojnim uspesima su i ta strategija i opcije razmatrane u planu „Endgame“ postale izlišne. Bosanski Srbi došli su za pregovarački sto u Dejton. Mogućnost otcepljenja „Republike Srpske“ – dela Bosne koji je u rat bio „etnički očišćen“ i kojemu sada žive većinom Srbi – ni u jednom trenutku nije bio opcija koja se razmatrala na pregovorima u tom američkom gradu u kasno leto 1995.
Možemo biti zahvalni Klintonu
Koju igru igra Evropa od početka ratova na Balkanu 1990-ih moglo se videti još u maju 1993. Tada je američki predsednik Klinton poslao svog ministra spoljnih poslova Vorena Kristofera u Evropu kako bi tamo sa svojim evropskim partnerima razmotrio razrađene planove za intervenciju. Ali evropski političari su reagovali odbojno i nezainteresovano.
Tek su savezništvo između Bosne i Hrvatske sklopljeno u Splitu i američka vojna podrška Hrvatima uspeli da zaustave rat. Možemo tadašnjem američkom predsedniku Klintonu samo da budemo zahvalni što je ta dva naroda shvatio ozbiljno i pomogao im.
Neodrživi prigovor
Optuživati sada Klintona za politiku nagodbe i popuštanja (appeasment) Srbima nakon Srebrenice graniči se s izvrtanjem prošlosti. Antiamerički intoniran članak u „Gardijanu“ danas pomaže pre svega večnim secesionistima kao što je srpski član predsedništva BiH Milorad Dodik. On je pod hitno u izjavi koju je dao novinskoj agenciji Srna zatražio da se rehabilituje američka ideja otcepljenja Republike Srpske.
Činjenica je da je SAD tada, kada Evropa nije htela da deluje odlučno i dosledno, pomogao da se dođe do mira. Sjedinjene Države se i dalje angažuju na Zapadnom Balkanu, bez obzira na to što se inicijative poput one aktuelnog specijalnog izaslanika SAD na Kosovu Ričarda Grenela mogu oceniti kao kratkoročne i opasne. SAD su bile i ostale jak saveznik na Zapadnom Balkanu, koji pokreće inicijative poput rezolucije američkog Senata donesene povodom 25. godišnjice genocida u Srebrenici – nešto što do sada nijedna jedina evropska zemlja nije bila u stanju.
A gde je Evropa? Evropa i dalje mora jače da se angažuje na Zapadnom Balkanu kako bi jačala i podsticala institucije pravne države, demokratiju i ljudska prava. Članci poput onoga Džulijana Borgera povratak su na stari put koji je već tokom ratova na Balkanu vodio u katastrofu. „Gardijan“ bi trebalo dovoljno da drži do sebe i da se ne upušta u ovako traljave pokušaje novog pisanja istorije.
Prof. dr Kristijan Švarc-Šiling bio je od 1982. do '92. ministar za poštu i telekomunikacije u vladi kancelara Helmuta Kola. Iz protesta prema suzdržanosti nemačke vlade tokom rata u BiH podneo je ostavku. Deset godina bio je međunarodni posrednik za BiH, a u periodu 2006-2007. obavljao je funkciju Visokog predstavnika u BiH. Povremeno piše kolumne za DW.