Koliko stranih radnika je potrebno Hrvatskoj?
20. novembar 2019.
Kvota za zapošljavanje stranih radnika u Hrvatskoj već neko vreme je izuzetno aktuelna tema. Tačnije, otkako se hrvatskim državljanima otvorilo tržište rada u većini zemalja Evropske unije. Efekti takvog procesa dramatično su uticali na odnose u proizvodnji roba i usluga u Hrvatskoj.
Odliv radne snage naterao je privatne poslodavce da počnu da daju nešto veće plate onima koji su ostali. Ali uvoz radnika iz zemalja Evrope koje nisu članice EU, kao i s drugih kontinenata, a uglavnom iz Azije, omogućio im je da ponovo pokušaju da uspostave raniji poredak stvari. Štaviše, najčešće se stranci plaćaju još manje.
Javna rasprava oko dopuna Zakona o strancima koji reguliše i radnu problematiku, ovih dana je vratila ta pitanja u fokus pažnje javnosti. Izmenjenim zakonom povećao bi se broj uvoznih radnika od 2021. godine, a sa ovogodišnjih 15.000 njih i to uz mehanizme kontrole. To se u Hrvatskoj naziva „slovenačkim modelom“.
Međutim, regulacija sama po sebi ne odlučuje o situaciji u realnosti. Toga su svesni i neki od poslodavaca, bar oni koji razmišljaju ozbiljnije i dugoročno. „Svi koji ne poštuju zadate obaveze prema radnicima kako bi imali manje troškove, predstavljaju i nama veliki problem kao nelojalna konkurencija“, kaže za DW Mirko Habijanec, direktor preduzeća „Radnik“ iz Križevaca. Habijanec je inače i predsednik ogranka graditeljstva u Hrvatskom udruženju poslodavaca (HUP).
Nema pravog uvida u tržište rada
„Ne uvažava se dovoljno ni postojeći zakon“, dodaje Habijanec, „a to bi morala da osigura država. Ni njoj se ne isplati izvrdavanje npr. kolektivnih ugovora ili zakonskih obaveza o minimalnoj plati, jer dobija manje u budžet. Tako nećemo imati ni za penzije, kao ni za samu državnu kontrolu stanja na terenu koja izostaje već sada. Na kraju će stradati čitav taj sektor, pa i većina ostalih.“
Začarani krug koji opisuje Habijanec je dakle više nego predvidljiv. A kontekst je, dodaje, u suštini čak i znatno širi. Recimo, veza između efikasnog obrazovnog sistema i proizvodnje i dan danas je loša. „Da ne govorimo o tome da bi država na početku procedure uvoza stranih radnika morala dobro da ispita tržište rada. Kvalitetan uvid u stanje je imperativ, bez toga se ne može postići ništa valjano. A tek tako bismo mogli da ubrzamo proceduru, umesto da, kao sada, čekamo na dozvole mesecima“, kaže Habijanec za DW.
On dodaje i da su plate u sektoru građevine – uz turizam sigurno najdinamičniju privrednu granu u Hrvatskoj – danas u proseku veće za gotovo 30 odsto. Naravno, kod onih poslodavaca koji postupaju korektno. Svi drugi, a njih je ipak previše, nadaju se da će uskoro moći da raspolažu isključivo stranom radnom snagom. Naravno jeftinom.
„Vlada je u poslednjih godina uvela neke kvalitetne fiskalne mere“, podseća Habijanec, „kao što su olakšice s oporezivanjem naknade za hranu, terenskog dodatka ili godišnje nagrade. Ali ne bi se smelo s tim stati. Takođe, ne sme se dozvoliti da neko zaposli više od polovine stranaca. Moramo da razvijamo domaću radnu snagu da bismo opstali, sve drugo bi bila stihija.“
Nažalost, ne misle svi kao Mirko Habijanec. Sindikalni predstavnici u pregovorima o budućem izgledu Zakona o strancima tvrde da su poslodavci počeli da zahtevaju i tzv. nemački model – uvoz bez ograničenja.
Prebacivanje odgovornosti između državnih tela ukrug
Na pitanje ko to zahteva, Ana Milićević Pezelj iz Saveza samostalnih sindikata Hrvatske (SSSH) odgovara: „HUP, odnosno oni koji ga predstavljaju kao celinu“. Uostalom, poznata je i izjava predsednika tog udruženja da bi veća kontrola poslodavaca oko zapošljavanja stranaca generisala pre svega – veći trošak. „Oni de fakto potajno traže deregulaciju“, nastavlja Milićević Pezelj, „a mi pak tražimo veću kontrolu, posebno ako će biti omogućene veće kvote uvoza radnika. Najviše stranih radnika ima u građevini, i turizmu i ugostiteljstvu, a tamo postoje prošireni kolektivni ugovori. I mada tamo imamo sindikate, dolazi do kršenja tamo gde ne možemo da ostvarimo uvid u situaciju. Inspekcija prebacuje odgovornost na poresku upravu, ova to negira, i tako u krug.“
Ana Milićević Pezelj kaže za DW da je, pre saznanjima sindikata, cena rada generalno opet u padu. Pored toga, sindikati tvrde da se po pravilu uslovi rada i isplate ne kontrolišu – već se kontroliše samo da li je ispravna dokumentacija. Može se takođe čuti i da poslodavci po pravilu iskazuju nerealno velike potrebe za radnom snagom, kako bi izbegli zapošljavanje domaćih radnika. „Ministar rada Marko Pavić je, uoči odlaska na novu dužnost, letos rekao da 80 odsto poslodavaca koji traže strane radnike nisu ni tražili domaće na Zavodu za zapošljavanje. A nisu to ni dužni, što je apsurdno“, kaže izvršna sekretarka SSSH.
Zbog svega toga sindikati će od vlade da traže ovlašćenja da i sami nadziru poštovanje zakonskih i drugih obaveza prema radnicima – i domaćim i stranim. „Ne da izričemo sankcije, naravno, ali da imamo mogućnost uvida i prijavljivanja vlastima. Naročito zato što one same ne vrše svoju funkciju u dovoljnoj meri“, smatra Ana Milićević Pezelj.
Ipak, postavlja se pitanje da li bi, generalno ekonomski, kao i socijalno, za Hrvatsku bilo dobro čak i kada bi se postojeći zakoni poštovali. Kad bi se dakle omogućilo kontrolisano uvoženje stranih radnika uz poštovanje njihovih prava, a sve drugo da ostane isto ili gotovo isto.
Ne postoji višak ljudi, već manjak posla i suvislih politika
Bojan Nonković, ekonomista iz Baze za radničku inicijativu i demokratizaciju (BRID) smatra da bi se trebalo fokusirati na problematiku povećavanja proizvodnje i zaposlenosti, umesto na borbu za mrvice sve manjeg kolača: „Sindikati i leve političke stranke mogli bi tako aktivnije da zagovaraju razvoj suvisle industrijske politike i participaciju radništva u njenom kreiranju, kao i donošenju odluka na nivou preduzeća. U Hrvatskoj ne postoji višak ljudi, već manjak poslova i suvislih politika. Dakle, umesto težnje da se kontroliše kretanje ljudi, trebalo bi povratiti moć u kreiranju uslova sopstvene egzistencije.“
S druge strane, Nonković se slaže da cenu rada i druga radna prava – kako za domaće, tako i za strane radnike – sindikati moraju da štite i unapređuju u prvom redu kroz pojačanu aktivnost sklapanja kolektivnih ugovora i njihovo proširivanje na čitavwe privredne grane. „Ali, u tom smislu problem vidim i u Zakonu o reprezentativnosti koji često podstiče inertnost tako što otežava ulaz novim sindikatima koji imaju energiju i resurse da stvari ubrzaju“, dodaje ekonomski stručnjak BRID. A i ta regulacija je u rukama države, iako bi sigurno bilo naivno pomisliti da se određena doza nereda u legislativi i sprovođenju dešava sasvim slučajno i nehotično. Pritisci s raznih adresa da se takav odnos promeni, očigledno su dobrodošli, u opštem interesu.