Merkel protiv Putina

Odlučujuće reči o Rusiji kancelarka Angela Merkel iznela je tek pri kraju svog saopštenja o Istočnom partnerstvu Evropske unije. Nakon što je opširno govorila o šansama koje Sporazum o slobodnoj trgovini sa Evropskom unijom za zemlje Istočnog partnerstva može da ima, kancelarka je formulisala rečenice koje bi u Kremlju i ruskom ministarstvu spoljnih poslova mogle da izazovu nepoverenje.

Naime, kancelarka Merkel zatražila je od Rusije da ne vrši pritisak na Ukrajinu, Gruziju ili Moldaviju u procesu približavanja Evropskoj uniji. Pritom je jasno istakla: „Zemlje odlučuju same. Treća strana nema pravo da uloži veto.“ Kako bi se ta politička izjava stavila u pravni okvir, Merkelova je podsetila da je princip nemešanja deo sporazuma Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OSCE) čiji je potpisnik i Moskva.

Bez uzimanja u obzir ruskih interesa

Izjave Angele Merkel nemačkim ušima možda uopšte neće da zvuče kao nešto posebno, jer je u Nemačkoj politički najnormalnije da suverene države kao što su Ukrajina, Gruzija ili Moldavija same mogu da odlučuju o tome da li i kako žele da se približe Evropskoj uniji. Međutim, u ruskim ušima bi, verovatno dobro promišljene reči Angele Merkel, mogle bi da imaju posebnog odjeka. U moskovskim političkim krugovima podrazumeva se da bivše sovjetske republike, pre svega Ukrajina, treba da se okrenu carinskoj i evroazijskoj uniji, čiji je inicijator Rusija. Ljudima u Rusiji i susednim zemljama se preko ruskih medija taj stav danonoćno servira. A na vlade tih država proteklih meseci vršen je snažan politički i ekonomski pritisak. U slučaju Jermenije on je već urodio plodom: Jerevan je nedavno najavio da će se priključiti carinskoj uniji kojom dominira Rusija, odlučivši tako da ne parafira već dogovoreni Ugovora o slobodnoj trgovini sa Evropskom unijom.

To što se kancelarka Merkel u govoru pred Bundestagom jasnim rečima usmerila protiv neoimperijalne ruske spoljne politike, jasan je signal Moskvi i Putinu. I više od toga: iza svega toga stoji ključ buduće politike nemačke vlade prema politici sa Rusijom.

Nemačka politika prema Rusiji tokom trećeg Putinovog mandata

Povratak Vladimira Putina na mesto predsednika najpre je izazvao razočarenje, a potom doveo do nove orijentaciju nemačke politike prema Rusiji. Angela Merkel ne sledi princip svog prethodnika Gerharda Šredera da bude „advokat Rusije u Evropi“. Ali i ona je pokušala da shvati ruske interese u Evropi.

Najbolji primer je samit NATO u Bukureštu, u aprilu 2008. godine, kada je, zajedno sa francuskim predsednikom Nikolom Sarkozijem, odbila plan predsednika Sjedinjenih Američkih Država Džordža Buša, da se Ukrajina i Gruzija prime u NATO. To se tumačilo kao nemačka obzirnost prema ruskim interesima, mada takav politički stav mora da se sagleda u kontekstu izbora tada novog ruskog predsednika Dmitrija Medvedeva i probuđenih nada o početku nove ere između Rusije i Zapada. Ali to vreme je prošlo.

Nemačka euforija sa Medvedevom davno je iščezla. Ruska realnost se posmatra trezveno i pragmatično. Treći Putinov mandat u Nemačkoj povezuje se sa represivnom unutrašnjom i neoimperijalnom spoljašnjom politikom. U svom govoru kancelarka Angela Merkel s pravom je dala do znanja da će to doneti zaokret u nemačkoj politici prema Rusiji.

Komentar: Ingo Mantojfel / br
Odgovorni urednik: Ivan Đerković