Pirane kao kućni ljubimci

Prvo pitanje koje uvek čujete kao vlasnica pirana gsali: „Šta se događa kad staviš ruku u akvarijum?“ Odgovor na pitanje je prilično dosadan: „Ne događa se ništa. Kad stavim ruku u akvarijum, one otplivaju dalje od nje.“ Jer ti krvoločni podvodni grabljivci Amazona su prilično plašljivi. Ljudske ruke su im odbojne, nezanimljive. Ali, moram priznati da je i meni trebalo vremena da to naučim.

Početkom godine sam dobila sedam neobičnih kućnih ljubimaca: Pygocentrus natteri ili crvenoprsata pirana. Da, tačno: to su grabljivice crvenih stomaka i zlatne krljušti koje žive u vodama Amazona i njenih pritoka u Južnoj Americi. U prirodi, jato čini nekoliko stotina riba koje zajednički idu u lov. Crvenoprsata pirana je stekla svetsku „slavu“ zbog napada na ljude. Navodno te ribe mogu čitavog čoveka ili kravu da pojedu, još dok su živi. Te užasne priče zapravo imaju nešto istine u sebi. Pirane zaista mogu biti opasne, ali samo ako su gladne.

Ljudsko meso samo u krajnjoj nuždi

Kad u sušno doba u Južnoj Americi presuše male pritoke, pirane mogu ostati zarobljene u nekoj od preostalih bara. Kada pojedu sve što se u toj bari još micalo i gmizalo, počinje gladovanje, koje može da traje nedeljama ili čak mesecima. Ako im nešto padne u njihov vodeni kavez, navale i onda žrtve mogu da budu i odrasli ljudi ili stoka.

Stanovnici Južne Amerike odlično znaju kad treba izbegavati određene vode. Ali istovremeno se mogu videti deca kako se kupaju u rekama u kojima dokazano žive pirane. Jer, svi lokalni stanovnici znaju: pirane jedu ljude samo u izuzetnom slučaju, njihova uobičajena hrana su samo ribe i drugi stanovnici voda.

Ali, i ja sam se nagledala užasnih filmova i čula strašne priče. Tek posle tri meseca sam se usudila da stavim ruku u akvarijum bez ikakvih mera zaštite. U međuvremenu se više uopšte ne bojim tih malih ribica, što ne znači da ne treba biti oprezan: pirana koja se uplaši ili koju saterate u ćošak možda neće ugristi iz gladi, ali hoće iz nagona za opstanak. A kada pogledam te njihove oštre zubiće onda mi je jasno da to sigurno prilično boli.

Što ne poznaje, to ne jede

U Amazonu su pirane nešto kao zdravstvena policija. Jedu bolesne i povređene ribe i tako sprečavaju da se bolest proširi. U svakom slučaju, nisu veliki gurmani. Ali vlasnik akvarijuma s piranama će brzo shvatiti da ništa nije tako jednostavno. Nemojte se nadati da će pirane pojesti sve što im bacite u vodu, bile to mrtve ribe, plodovi mora ili skupi dimljeni losos iz samoposluge.

Jer pirane jedu samo ono što poznaju. Ako na primer za večeru dobiju samo pastrmke, onda uvek jedu samo pastrmku. Sve promene u akvarijumu posmatraju veoma kritično. Najdraže im je da sve ostane kao što je bilo.

Srećne samo u jatu

Ako je verovati raspoloživoj literaturi za vlasnike pirana, one su veoma izdržljive i gotovo nikad nisu bolesne. Zato lako pate od stresa. Previše svetla, previše svetao šljunak na dnu, previše buke - sve to treba izbegavati. Vole skloništa, ali su i radoznale. Na primer, rado me posmatraju dok radim gimnastiku nedaleko od akvarijuma. Ne znam da li ih to zabavlja, ali moje pirane to u svakom slučaju zanima. Doduše stvarno su srećne samo dok su okružene drugim piranama. Najbolje se osećaju u jatu.

To isto tako ne znači da među njima uvek vlada sloga. Sasvim suprotno od toga, često se svađaju i čak bore. Pritom stvaraju užasne zvuke, a u žaru bitke ponekad odgrizu čitave delove peraja. Doduše, nakon toga im brzo to iznova naraste.

Još jedno pitanje mi se stalno postavlja: „Možeš li razlikovati jednu ribu od druge?“ Odgovor: da, naravno. Ne samo da su različite veličine, nego svaka ima i svoje specifičnosti na telu, baš kao i svaka druga životinja. Uzgred, pirane u zatočeništvu mogu doživeti i tridesetak godina, daleko više nego bilo koji pas. Zato i svaka moja riba ima i svoje ime.