Pomirenje u Hrvatskoj: Načinjen je prvi korak

Dolazak potpredsednika hrvatske Vlade iz redova srpskog naroda Miloševića u Knin, odlazak ministra branitelja Tome Medveda u Grubore i odavanje počasti civilnim srpskim žrtvama ubijenim u danima nakon Oluje, govor premijera Andreja Plenkovića u Varivodama, učešće Miloševića u koloni sećanja u Vukovaru – sve su to bili vrlo značajni gestovi i iskoraci u politici pomirenja Srba i Hrvata u Hrvatskoj, smatra Vesna Teršelič, direktorka Documente, Centra za suočavanje s prošlošću iz Zagreba.

„Oni su rekli više nego što smo čuli ikada ranije i poklonili se nevinim žrtvama. Poslali su jasnu poruku da je vreme za uspostavljanje dijaloga“, kaže Teršelič.

No da sve ne bi ostalo na nivou simbolike, važno je da se uspostavi konkretan dijalog ljudi na lokalnom nivou, napominje ona, a to je protekle godine bilo nemoguće zbog mera usled epidemije. „To je vrlo nesretno. Stoga ostaje otvoreno pitanje koliko će se od te dobre energije pretočiti u političku promenu“, smatra Teršelič.

Odmak od desnice

Da u Hrvatskoj dolazi do odmaka biračkog tela od desne i nacionalističke politike pokazali su već predsednički izbori u januaru 2020. Nakon jednog mandata funkciju je morala da napusti Kolinda Grabar-Kitarović, koja je koketirala s nacionalnom i nacionalističkom retorikom, a za predsednika je izabran socijaldemokrata Zoran Milanović.

Njegovo osnovno obećanje je bilo da će raditi na tome da Hrvatska postane „normalna“ zemlja. Popuštanje zategnutosti u odnosima između hrvatske većine i srpske manjine u zemlji jedan je od ključnih elemenata te normalizacije.

Trend se nastavio kada je u martu Andrej Plenković premoćnom većinom glasova potvrđen kao predsednik najjače političke stranke Hrvatske demokratske zajednice (HDZ). Njegovi desni oponenti su marginalizovani.

Popularnost je Plenković potvrdio i na parlamentarnim izborima u juli – i na talasu podrške koju su građani davali vladi u borbi protiv epidemije. HDZ je osvojio ubedljivo najviše glasova, desna opcija Domovinskog pokreta je podbacila i Plenković je došao u poziciju da sastavi novu vladu pre svega uz pomoć glasova nacionalnih manjina.

Ključnu ulogu tu ima Samostalna demokratska srpska stranka (SDSS) – njen član Predsedništva Boris Milošević je došao na funkciju potpredsednika Vlade.

Odmah nakon formiranja Vlade, u prvi plan je izbilo pitanje normalizacije odnosa Hrvata i Srba u zemlji, koji su i četvrt stoleća nakon rata opterećeni prošlošću i ratnim zločinima na obje strane. Netrpeljivost, govor mržnje, nacionalistička retorika, istorijski revizionizam i uvek novi incidenti postali su odavno deo svakodnevice u Hrvatskoj.

Simbolički gestovi

Petog avgusta u Kninu, prilikom obeležavanje 25. godišnjice „Oluje“, su Milošević svojim prisustvom i Plenković svojim govorom učinili bitan korak. „Legitimno pravo na odbranu nije i ne može biti opravdanje za nedelo – te je svaki takav čin bolan za sve porodice žrtava i ružan ožiljak na pravedno lice i odbrambeni karakter Domovinskog rata“, rekao je premijer.

„Svesni smo da je naša pobeda u 'Oluji' bila traumatična za mnoge hrvatske Srbe koji je ponajpre povezuju s odlaskom dela srpskog stanovništva iz njihovih domova i zavičaja na dotad okupiranim područjima“, dodao je Plenković.

U Gruborima je krajem avgusta ministar Medved u ime Vladeizrazio saučešće rodbini ubijenih: „Hrvatska kao pobednik u Domovinskom ratu žali zbog svih stradalih, posebno civila, i naša je dužnost da iskažemo pijetet žrtvama. To je civilizacijski čin.“

Predsednik Milanović je naglasio da je došlo „vreme za normalno u nama što postoji u svakom čoveku. Dobro, pitomo i naivno.“ U Evropi je, kako je rekao, teško naći dve sličnije nacije sa većim brojem dodira. „To nisu ni Česi ni Slovaci, a ni Šveđani i Norvežani. To smo mi, Hrvati i Srbi, naši susedi.“

U sličnom tonu je govorio i Boris Milošević: „Empatija je pretpostavka pomirenja i prestanka mržnje, a vreme je da mržnja prestane, da se ne prenosi na nove generacije, da nam deca ne rastu s predrasudama.“

Potom su krajem septembra Plenković, Milošević i predsednik SDSS Milorad Pupovac odali počast srpskim civilima ubijenima nakon Oluje u Varivodama, a sredinom novembra je Milošević učestvovao u Koloni sećanja u Vukovaru.

Ima li stvarnih promena?

U kojoj meri je sve to dovelo do promena u društvu uskoro će pokazati  izveštaji Narodne pravobraniteljke i Srpskog narodnog veća o padu ili porastu govora mržnje, smatra Teršelič. „Mi još ne znamo koliko su ovi važni simbolički gestovi isceljujuće delovali u društvu.“

Ona međutim napominje da su svi ti pozitivni simbolički činovi pokazali i granicu do koje je proces pomirenja došao: „Izraženo je žaljene zbog svih ubijenih, ali kada je reč o počiniocima, naglašava se uvek da se radi o individualnim zločinima. Ne govori se o kolektivnoj odgovornosti.“

„Krivica je individualna, ona se pravosudno tematizuje. Ali kolektivna odgovornost se može podeliti – reč je o odgovornosti građana za društvenu atmosferu koja je bilo obeležena isključivošću. Oni su dugo godina podržavali politiku koja je u mnogim aspektima bila isključiva“, kaže naša sagovornica.

Pri tom se, naglašava Teršelič, radi kako o preuzimanju odgovornosti za etnička čišćenja od strane pripadnika srpskih jedinica uz pomoć JNA na početku rata 1991, tako i za ona koja su usledila nakon vojnih operacija „Bljesak“ i „Oluja“ 1995, te politiku sistematskog sprečavanja povratka Srba godinama nakon toga.

Preuzimanje odgovornosti

Po mišljenju Jaroslava Pecnika, bivšeg saborskog poslanika iz redova Hrvatskih laburista, preduslov za istinsko pomirenje je preuzimanju istorijske odgovornosti hrvatskog društva i za fašističko ustaško nasleđe.

„Hoće li sve ostati samo na simbolici ili je to pomirenje ozbiljno mišljeno, pokazaće se već u aprilu kada se bude obeležavao proboj poslednjih zatvorenika u Jasenovcu. Tada će se videti da li će tamo postojati jedinstvene kolona. Prošle godine je to bilo na neki način iznuđeno Plenkovićevim obećanjima. Ali ja ne vidim da on nešto rešava. Ustaški pozdrav 'Za dom spremni' je takoreći legalizovan na mala vrata. Plenković se pokazao kao neverodostojan“, kaže Pecnik.

Osim toga, Plenković kao predsednik HDZ toleriše kriminal i nepotizam u redovima stranke, što vodi nepoštovanju zakona u celom društvu, kritikuje Pecnik. Tako je, kaže, moguće da se Srbima u Vukovaru uskrati ustavno pravo na ćirilično pismo. Pecnik je uveren da simbolički gestovi nisu dovoljni da se stvori pozitivna društvena atmosfera, ukoliko sve ostane samo na njima.

Da se radi o vrlo krhkom procesu, svesna je i Vesna Teršelič. Atmosfera u zemlji je bolja, za ovu godinu je najavljeno donošenje Zakona o civilnim žrtvama rata, ali nešto uvek treba imati na umu: „Izgradnja poverenja je i u Hrvatskoj i u susednim zemljama reverzibilan proces, to se uvek može vratiti nazad.“

„Zato nisu dovoljni samo govori, nisu dovoljna čak ni samo suđenja za ratne zločine – potreban je stalan rad na terenu“, zaključuje Teršelič.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android