Nacistički pozdravi, tetovirane svastike i fašistički simboli nacističkih saveznika ustaša. A pored toga i pozdrav „Za dom – spremni“, hrvatski ekvivalent pozdravu „Zig hajl“. Sve to moglo se videti prošle subote kada se u Blajburgu okupilo 10.000 ljudi koji su se prisećali nacističkih saveznika ustaša. Reč je o maju 1945. godine kada je ustaška vojska iz bivše Jugoslavije bežala u Korušku, u britansku zonu odgovornosti. Ipak, saveznici su ih tada izručili jugoslovenskim partizanima, nakon čega ih je oko 45.000 ubijeno.
Dok učesnici govore o „manifestaciji sećanja“, kritičari je nazivaju „najvećim fašističkim okupljanjem u Evropi“. Manifestaciju organizuje Hrvatska biskupska konferencija, uz toleranciju austrijske biskupije Gurk. Prisutni su i visokorangirani članovi hrvatske vlade. Zvanično je reč o crkvenoj manifestaciji.
Austrijski kancelar Sebastian Kurc reaguje isto kao kada mu se postave problematična pitanja o njegovoj koaliciji sa ekstremnodesničarskim FPO: pokušava da zaobiđe temu ili daje odgovore koji ništa ne govore. Preterana iskazuje se u snažnom i energičnom pritisku protiv političkih okupljanja turskih nacionalista i desničarskih ekstremista u Austriji, ali kada 10.000 navodnih katolika učestvuje na velikoj fašističkoj žurci, onda ne može da se uradi ništa.
Savet Evrope uznemiren
Savet Evrope je, nakon nedavnih ustaških orgijanja u Blajburgu, izrazio zabrinutost zbog toga što neofašizam postaje normalnost u Hrvatskoj. Taj trend ojačava „uzdizanje“ fašističkog, ustaškog režima, navodi se u izvještaju Komisije protiv rasizma Saveta Evrope (ECRI). Podnosioci izveštaa zahtevaju od vlade u Zagrebu da se energičnije angažuje protiv tirada mržnje, kao i rasistički motivisanih napada na manjine.
Pitanje je da li će vladajuća HDZ taj izveštaj da shvati ozbiljno. Ona sama suviše često upada u oči zbog širenja mržnje prema manjinama u Hrvatskoj, naročito prema Srbima i Romima – dakle prema onim grupama koje su još u Nezavisnoj državi Hrvatskoj, formiranoj pod Hitlerom, sistematski uništavane.
Jevrejska zajednica u Hrvatskoj već godinama bojkotuje zvaničnu državnu ceremoniju obeležavanja dana oslobođenja koncentracionog logora Jasenovac, jer ne želi da učestvuje sa političarima koji imaju pozitivan stav prema ubistvima Jevreja u ustaškom režimu.
Možete li da zamislite da Angela Merkel otputuje u Argentinu i tamo pred nemačkom manjinom kaže da je dobro to što su Nemci, nakon Drugog svetskog rata, pronašli utočište u toj zemlji? Masovne ubice kao što su Adolf Ajhman i Jozef Mengele? Verovatno ne možete.
Hrvatska predsednica Kolinda Grabar Kitarović to je uradila. Ona je prilikom posete Argentini veličala one Hrvate koji su, nakon Drugog svetskog rata, uspeli da pobegnu od Titovih partizana u Argentinu. Nije spomenula da je pri tom reč o komandantima koncentracionih logora, masovnim ubicama i nacističkim kolaboracionistima.
Hrvatska nije usamljeni slučaj
Književnik Danilo Kiš napisao je da je nacionalizam „paranoja“, iluzija istovremenog gubitka individualnosti i osećaja za realnost. Ta paranoja bazira se na ideji da je sopstvena nacija nešto čisto i nevino, i da je svako ko sebi dozvoli kritiku – neprijatelja niskih motiva. Zbog toga su u udžbenicima istorije, hrvatski desničari – ustaše, morali da budu dobri, jer bi priznanje da su ubili stotine hiljada nevinih ljudi isprljalo sliku om sopstvenoj naciji. Zbog toga se učesnici u Blajburgu osećaju kao žrtve, iako su oni ti koji glorifikuju fašistički režim.
Takav razvoj situacije može se uočiti i u drugim zemljama istočne Evrope: slika istorije koja je fokusirana na sopstvenu ulogu žrtve pod sovjetskom okupacijom ili komunističkom vladavinom. Istovremeno se sopstvena saradnja sa nacionalsocijalistima umanjuje, negira ili u najgorem slučaju glorifikuje.
U Rigi se svake godine 16. marta hiljade ljudi okuplja na „Maršu legionara“, kako bi se prisetili pripadnika SS-jedinica. Viktor Orban ceni nacističkog kolaboracionistu Mikloša Hortija kao „izvanrednog državnika“ – iako je i Horti odgovoran za deportaciju 600.000 Jevreja u nemačke koncentracione logore. U Srbiji se razmatra mogućnost da se saradnik nacista Milan Nedić rehabilituje.
Ako bi Evropska unija trebalo da nastavi da „srasta“, onda njoj nije potrebna samo jaka evropsku javnost, već i zajednička kultura sećanja. A ona mora da bude antifašistička. Ali ako ona ne može da se složi ni oko toga da su nacisti bili zlo i suočava se s tim da pojedini šefovi država ili vlada otvoreno glorifikuju saradnike nacista, onda će Evropa da propadne.
Krsto Lazarević je rođen u BiH i kao dete je sa svojom porodicom izbegao u Nemačku. Danas živi u Berlinu, radi kao novinar i publicista i piše za različite medije na nemačkom jeziku.