Prevencija kriza nije stvar humanitaraca
19. avgust 2018.
DW: Šta se promenilo kada govorimo o humanitarnoj pomoći?
Martin Kvak: Vidimo veliki porast i veću potrebu za humanitarnom pomoći nego u prošlosti. Takođe, sam sistem je postao veliki i složen.
Jedna važna promena koja se desila na prvom humanitarnom samitu 2016. godine jeste odluka da se prepozna važna uloga domaćih aktera, bili oni lokalni, regionalni ili nacionalno organizovani akteri. Oni bi trebalo da zauzmu veću ulogu u humanitarnom sistemu.
Da li su se dogodile još neke promene od samita?
Najveći deo humanitarnih akcija povezan je sa nasilnim sukobima. Samo mali deo je u vezi sa prirodnim katastrofama. Vodi se diskusija o boljoj saradnji kako bi se sprečile humanitarne krize, ali problem je u tome što humanitarne organizacije nisu te koje sprečavaju konflikte. Potrebni su vam politički akteri kao što su vlade, EU i UN zajedno sa svim organizacijama koje su fokusirane na prevenciju kriza.
Principi humanitarnosti uključuju neutralnost i nepristrasnost. Dakle, organizacije koje pružaju humanitarnu pomoć ne bi smele da budu uključene u politiku. Međutim, da li je to moguće?
Lično smatram da su humanitarne akcije veoma političke jer je politički neuspeh u najvećem broju slučajeva razlog tih akcija. Humanitarne akcije imaju političke posledice. Potrebno je mnogo političke analize kada intervenišemo u drugim društvima. Ipak, ovakve akcije zasnovane su na potrebi. Smatram da je to srž principa nepristrasnosti – da sve grupe imaju jednak pristup.
To znači da ne sme da bude diskriminacije?
Nema diskriminacije prema etničkoj pripadnosti, godinama, polu, religiji ili bilo kojoj drugoj kategoriji. Druga stvar je ta da ukoliko je negde potreba veća, treba im više pomoći. Međutim, to teško je na globalnom nivou. Na neka krizna područja stiže ogromna pomoć, dok su druga zaboravljena. Privatne donacije uglavnom odlaze tamo gde su ljudi u nevolji vidljivi i gde je očigledno da su samo žrtve.
Da li možete da nam date primer kakve humanitarne krize privatni donatori više vole da finansiraju, a gde ne vole da daju novac?
Sa prirodnim katastofama kao što je cunami ili zemljotres, jasno je da su ljudi žrtve. Pored toga, mediji prenose stanje. Stoga, za krize ovakvog tipa uvek ima mnogo privatnih donatora. Isto važi i kada su ratovi u pitanju, ukoliko donatori misle da je očigledno ko je žrtva, a ko počinitelj.
Međutim, kod sukoba u kojima nije jasno šta ko radi i zašto se sukob dešava, ko su žrtve a ko počinitelji, uglavnom ima veoma mali broj privatnih donacija. To je slučaj sa Sirijom već duže vreme, ali smatram da je isto i sa Jemenom.
Prošle godine je više od 27 milijardi dolara otišlo u svrhe humanitarne pomoći. A potreba za novcem raste. Koliko je teško dobiti finansije, a da nisu od privatnih donatora?
Da, teško je dobiti taj novac. Prošle godine je samo 59 odsto finansirano preko UN, ali vidimo porast finansija iz Nemačke i Evrope. Smatram da je to povezano sa jakim političkim interesima, na primer, da izbeglice drže podalje od Evrope. Stoga, kada postoji domaći politički interes onda je lakše dobiti novac za humanitarne akcije.
Međutim, to se kosi sa principom nepristrasnosti - ideja je da humanitarna pomoć bude zasnovana na potrebi a ne tuđim političkim interesima.
Odakle onda novac dolazi? Da li zemlje obećavaju određeni iznos svake godine?
Još uvek je slučaj da ni UN ni razne humanitarne organizacije ne dobijaju velike budžete unapred, kako bi mogle da planiraju srednjeročno i dugoročno. Svake godine iznova moraju da nalaze novac. A kako većina humanitarnih kriza traje nekoliko godina, to je veliki problem i nije efikasno.
Neki ljudi tvrde da se globalni humanitarni sistem ruši zato što je prvobitno uspostavljen da pruža kratkotrajnu pomoć. Sada krize mnogo duže traju i mnogo su složenije. Kako se sistem može popraviti?
Smatram da je ključna prevencija nasilnih kriza. Ali to nije odgovornost humanitarnih aktera niti oni imaju kapacitet za to.
Osećam da neke vlade i međunarodne organizacije nisu u stanju da reše velike političke probleme, stoga prebacuju veći deo odgovornosti na humanitarne organizacije. Mislim da humanitarne organizacije moraju da se odupru tome i da ne puste vlade odgovorne za prevenciju nasilnih konflikta i prirodnih katastrofa da se izvuku.
Sada radimo na uspostavljanju novog humanitarnog istraživačkog centra u Nemačkoj – Centar za humanitarnu akciju. On bi mogao da igra ulogu u političkim analizama kao i političkim debatama kojim možemo da poboljšamo humanitarne akcije.
*Martin Kvak je stručnjak za mirovnu i humanitarnu pomoć. Predaje na Univerzitetu u Tubingenu u Nemačkoj i radi na evaluaciji projekata za razvoj i pružanje pomoći. Trenutno je zadužen za osnivanje novog istraživačkog centra o humanitarnim politikama u Berlinu. „Centar za humanitarnu akciju” bi trebalo da počne sa radom do kraja 2018. godine.