Rušenje mita o nemačkoj ekonomiji
26. jul 2017.
Na prvi pogled, nemačkoj ekonomiji odlič gospodarstvu odlično ide i Nijemci bi se mogli pitati zašto mijenjati nešto u Berlinu. Ali na drugi pogled je i u gospodarstvu mnogo toga što bi moglo neugodno iznenaditi Angelu Merkel.
Prvi utisak je da ide odlično: nemačka privreda solidno raste (1,9 odsto u 2016), stopa nezaposlenosti već decenijama nije bila tako niska; nikad nije bilo toliko prihoda od poreza, ministar finansija može da izađe na kraj sa budžetom i bez novih dugova. I u firmama vlada optimizam, a njihovi proizvodi – od automobila preko mašina pa do farmaceutskih proizvoda – odlično se prodaju u inostranstvu.
Ali nije baš sve tako sjajno: ozbiljan problem predstavlja loša infrastruktura u Nemačkoj: putevi širom zemlje su puni rupa, mostovi su dotrajali, a i škole su u jadnom stanju. To je „glavna slabost Nemačke“ piše i u zaključku komisije stručnjaka koja je po nalogu vlade i ministarstva privrede 2014. analizirala stanje infrastrukture. A u protekle tri godine je stanje postalo – još gore.
Putevi i pruge, škole i internet...
Dok se drugde javnost uzbuđuje zbog zastoja u sezoni godišnjih odmora, u Nemačkoj ima više od 1.900 zastoja na putevima – svakog dana, izbrojao je auto-moto klub ADAC! Kada je reč o železničkom saobraćaju, ne prođe dan bez kašnjenja i potpunog ukidanja pojedinih kompozicija; u gradskom i međugradskom javnom prevozu je u pravilu – još gore.
Ili uzmimo za primer vaspitanje i obrazovanje: roditelji svakog desetog malog deteta ne mogu da nađu mesto u obdaništu, iako zakonski imaju pravo na to. Škole su trošne, roditelji često dobijaju pozive na „dobrovoljni rad“ – krečenje i uređivanje učionica. Ili: trenutno je u ovoj zemlji 1.041 javni i gradski bazena ili već zatvoren, ili će zbog dotrajalosti i nedostatka novca ubrzo morati da bude zatvoren.
„Javni izdaci se smanjuju, mnoge javne usluge su postale žrtve mera štednje ili su privatizovane a povećane su i cene korišćenja“ takvih javnih prostora, žale se i predstavnici sindikata izveštaju Eskpertske komisije.
To nisu tek subjektivni utisci: kada je reč o izdacima za obrazovanje, po statistikama Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OESR) za 35 razvijenih zemalja, Nemačka se približava dnu lestvice. U proseku se u tim zemljama izdvaja 5,2 odsto BDP, u Nemačkoj – 4,3 odsto.
Još je tužnije stanje u digitalnoj infrastrukturi: internet brzog protoka putem optičkog kabla u zemljama OESR ima oko 20 odsto korisnika, Japan i Južna Koreja su tu rekorderi sa 75 odsto, ali i zemlje Skandinavije, uključujući i „nove“ zemlje EU na Baltiku su daleko odmakle. A država koja se hvali svojom „Industrijom 4.0“? Koliko je korisnika obuhvaćeno u Nemačkoj? Tačno – 1,6 odsto!
Zato Nemačka već pada na tabeli privredne konkurentnosti i to više nije zabavno ni ovdašnjoj industriji, i preduzetnicima, ni biračima koji će ove jeseni izaći na izbore za nemački parlament.
A koliko imam u džepu?
Može se reći da mnoge birače zapravo ne zanima „velika ekonomija“ i da ne razumeju značenje ekonomskih pokazatelja dok su im puni novčanici. U periodu od 2000. do 2011. je Nemcima realno, dakle ako se odbije inflacija, ostajalo u džepu 1,8 odsto manje nego na početku tog perioda! Za razliku od Nemaca, Danci, Britanci, Francuzi ili Amerikanci su u tom razdoblju mogli da se raduju povećanju prihoda od 10 do 16 odsto. Naravno, to pre svega pogađa srednji sloj – koji se i na političkoj lestvici u prvom redu postavlja kao „centar“. A njemu preti odumiranje: „Statistička sredina se po svojim prihodima se ravnomerno smanjuje“, piše istraživanju Instituta za rad Univerziteta Duizburg-Esen.
Jer dok sredina nestaje, rastu prihodi onih imućnijih – i broj onih koji sve manje zarađuju. „Ukupno gledano, ovi nalazi pokazuju sve veću neravnomernost u raspodeli prihoda“, pišu analitičari. Jer koliko god se Berlin hvalio stopom zaposlenosti, Nemačka ima najveći udeo onih koji rade za platu koja iznosi svega dve trećine prosečne zarade ili manje. Tu je 23 odsto takvih zaposlenih, dok je ne samo u Danskoj ili Finskoj, nego i u Italiji ili Francuskoj takvih ispod 10 odsto, u Belgiji i Švedskoj čak i manje od pet odsto.
Čak i statistike o nezaposlenosti, ako se malo bolje pogledaju i povežu sa nekim drugim podacima, pokazuju dramatičnu sliku. Zvanično je obavljeno da je ovog maja bilo manje od dva i po miliona osoba bez posla. Ali kako to onda povezati sa statistikom prema kojoj čak 6,2 miliona osoba zavisi od pomoći države? Radi se o čitavoj armiji građana koji rade, ali koji svojom platom ne mogu da izdržavaju sebe i svoje porodice. Jer broj onih koji primaju pomoć od velike reforme socijalnih sistema pomoći nije ni izdaleka pao toliko koliko je na papiru pao broj nezaposlenih.
Dve strane medalje
Otvorenih pitanja ima napretek: da li da vlada otvori blagajnu za infrastrukturu i obrazovanje? Ili da sa tim pričeka do recesije da bi joj to poslužilo kao svojevrsni New Deal? Treba li spustiti poreze – i kome? Ako uopšte, onda „pošteno“ i svima kao što i ovaj puta najavljuje CDU Angele Merkel? Ili pre svega onima sa srednjim i nižim prihodima, a bogataši da plaćaju i više – o tome razmišljaju Socijaldemokrate. I kako uopšte postići „novu socijalnu pravdu“, o kojoj govore stranke levice uoči izbora?
A onda su tu i „velike“ teme koje nužno zadiru i u privredu i opterećuju blagajnu: izdaci za izbeglice i došljake, pa troškovi okretanja ekološkoj energiji. Ne treba zaboraviti i teret za nemačke građane ako se doista uvedu „evropske“ obveznice, teško će biti da se izbegne još jedan otpis dugova Grčkoj... Mnogo je olujnih oblaka na horizontu.
Jedno je sigurno: čak ni u Nemačkoj stanje u privredi neće biti potpuno pouzdani pokazatelj za to ko će slaviti nakon ovih izbora za Bundestag.